Комеморација поводом 70 година од ослобађања одржана је 9.5. и 10.5.2015. године у концентрационом логору Маутхаузен.
Вијенац на споменик жртвама са простора бивше Југославије положили су амбасадор Србије у Аустрији Перо Јанковић, помоћник министра за рад, запошљавање и социјална питања Милан Поповић, као и преживјели логораши Душан Стојилковић и Никола Јовановић, уз присуство студената Криминалистичко-полицијске академије из Београда, Високе школе унутрашњих послова из Бања Луке, кадета Војне академије из Београда, представника Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране и Војске Србије, те српске дијаспоре.
Полагањем вијенаца и обраћањем преживјелих логораша у подлогору Маутхаузена, Ебензеу, одржана је комеморативна свечаност и обиљежено 70 година од ослобођења нацистичке „фабрике смрти“ у којој је страдало на десетине хиљада људи. Делегација Србије положила је вијенце и одала почаст страдалима у логору Гузен, као и сахрањенима на војном гробљу из Првог светског рата у месту Маутхаузен.
Маутхаузен је био највећи нацистички концентрациони логор на територији данашње Аустрије. Циљ је био уништавање кроз рад. Од 1939. године хиљаде заточеника је било присиљено да ради у каменолому око Маутхаузена и Гузена под најтежим условима по 11 сати на дан.
У Маутхаузену и његових 40 споредних логора, од 8. августа 1938. године до 5. маја 1945. године, када су логор ослободили војници Треће америчке армије, било је заточено преко 200.000 људи из више од 30 европских и ваневропских земаља.
Око 120.000 људи није преживјело страхоте тог концентрационог логора, који је био обиљежен степеном три, најгором категоријом логора и значило је уништење заточеника.
До 1943. Маутхаузен је био логор за „уништавање“ у којем су владали тешки услови заточеништва. Од 1941. је гасна комора била дио „машинерије смрти“, а лешеви су спаљивани у посебним крематоријумима, након што су жртвама одузети сви вриједносни предмети, као и златни зуби.
Међу заточеницима је било око 7.000 Срба, а више од половине није дочекало ослобођење логора. Први заточеници српског поријекла стигли су у Маутхаузен октобра 1940.
Гузен један, два и три су били подлогори Маутхаузена, који су спадали у најстравичнија мјеста злочина у Другом свјетском рату. Затвореници у логорима Гузен приморавани су да копају подземне тунеле у којима су нацисти планирали да производе авионе, а носили су и камење на леђима, тешко 50 килограма. У дворишту меморијалног центра у Гузену стоји више табли, а на свакој од њих, различитим језиком, исписано је: “У овом ограђеном простору, на истоме месту на коме је под нацистичким режимом био изграђен, стоји још крематоријум злогласног логора Гузен.“ Један од некадашњих логораша, Јовановић, био је заточен управо у логору у Гузену, гдје је, каже, било затвореника старости од 15 до 20 година, Пољака, Руса, Југословена, а Јовановић је радио као каменорезац и преживео је и ужасе експерименталне вакцине.
И Стојиљковић је подсетио на страхоте логора Гузен, речима да су лешеви лежали по дворишту све док их не би однели у крематоријум. Они које су водили у крематоријум, само су били у стању да на свом језику кажу довиђења, и заувијек одлазили.
